Kako su se deca igrala u prošlosti kad nije bilo interneta i televizije?

U vreme kada televizor nije bio središte doma, a internet još uvek važio za naučnu fantastiku...

deca su svet doživljavala kao neiscrpno igralište puno.

Pitate se kako su se deca igrala u prošlosti bez ekrana, konzola i društvenih mreža?

Igračke za decu nisu bile u prvom planu, a igre su tada bile više od zabave, bile su učenje kroz igru u saradnji sa negovanjem kreativnosti, jačanje fizičke spretnosti i učenje poštovanju pravila. One su stvarale ne samo uspomene već i karakter.

U nastavku se prisetite igara koje su obeležile detinjstva mnogih generacija koje su odrasle u vremenu kada nije bilo interneta i televizije. Možda pronađete inspiraciju da ih prenesete svojoj deci i njihovim drugarima.

Zašto je igranje bez interneta i televizije bilo i ostalo važno za pravilan razvoj deteta? 

Igre bez ekrana nisu bile samo način da deca ispune slobodno vreme, one su bile najvažniji čin odrastanja. 

U današnje vreme je nemoguće ponekad pregrmeti dan bez ekrana, deci smišljamo razne aktivnosti, dajemo telefone, gledaju televiziju i čini nam se da smo u začaranom krugu i da balansiramo između previše aktivnosti i dece kojoj je stalno dosadno.

U prošlosti su se deca više kretala, snalazila, smišljala pravila i uz sve to učila da se suoče sa emocijama u realnim, svakodnevnim situacijama sa svojim vršnjacima.

S druge strane, danas, svakodnevno gledanje u ekran dovodi do pasivnosti, prestimulacije i stvara osećaj kod deteta da ništa nije dovoljno i da je potrebno stalno da ga animiramo. 

Igre bez telefona i ekrana su podsticale: 

• pravilan razvoj motorike i koordinacije

• jačanje pažnje i koncentracije

• sposobnost rešavanja konflikata bez posrednika

• razumevanje pravila i granica

Još važnije, deca su kroz igru učila empatiju i socijalne veštine, tj. kako da sačekaju red, prihvate poraz, pomognu drugaru ili se izbore za svoje mesto u grupi. To su veštine koje se ne mogu naučiti klikom ili prevlačenjem prsta po ekranu.

S toga, iskorisite dolazak toplijeg vremena. Evo idealanog povoda da izvedete decu napolje i da uz stare igre na otvorenom pomognete da dodatno razviju samostalnost, maštu i samopouzdanje. 

Najlepše dečije igre iz prošlosti

Igre iz prošlosti su definitivno bile više od zabave. Podsticale su fizičku aktivnost, kreativno rešavanje problema, direktnu socijalnu interakciju (pregovaranje pravila, rešavanje sporova). Uz sve to, razvijale su strpljenje, upornost i prihvatanje poraza

Ukratko, možemo slobodno reći da su ovakve igre bile škola života u malom. Predstavljamo vam igre iz prošlosti za sve uslove.

Stare igre koje su se igrale ako je loše vreme

Ako je vreme bilo loše, deca su se okupljala u kućama i igrala društvene igre. Danas je skoro zaboravljeno “Ne ljuti se, čoveče”, “Mice” i “Tablić”. Ovo su bile igre koje su čitave generacije naučile da broje, sabiraju i logički razmišljaju, a da se pri tom ludo zabavljaju sa drugarima.

Stare igre na otvorenom

Većina igara se odvijala na svežem vazduhu, u dvorištima, parkovima i na ulicama. Nebrojeno dečaka i devojčica odraslo je sa džepovima punim klikera, srcima punim ljubavi i glavicama punim snova.

Igre sa loptom koje su učile kako se gubi i pobeđuje

• Skok-šut bila je omiljena igra sa loptom. Cilj je bio da se izvede niz uzastopnih veština: najpre hvatanje lopte u ruke, zatim skok sa izbačajem lopte sledećem takmičaru. Igra je razvijala koordinaciju, brzinu i reflekse. 

• Između dve vatre, lopta o zid – ili pak obična dodavanja, bile su igre koje su razvijale koordinaciju, reflekse i izdržljivost. Na ovaj način deca su učila kako da sarađuju, kako da izgube, ali i kako da pobede bez omalovažavanja protivnika.

Igre koje su uključivale loptu posebno su bile značajne jer je akcenat bio na ekipi i saradnji u timu. Svako dete je na taj način učilo da ima svoju ulogu, ali i da je jednako važno da brine o uspehu grupe. 

Igre trčanja i sakrivanja za snalažljivost 

•  Žmurke spadaju među najomiljenije stare igre iz prošlosti za decu. Zahteva brzinu i skrivanje. Jedan igrač je brojao do određenog broja, dok su se ostali skrivali. Zatim je počinjalo traženje, a cilj je bio da se što pre stigne dovodređenog mesta i vikne "Kućica!". Ova igra je podsticala strateško razmišljanje, brzinu i iznad svega oprez jer je bilo važno ostati tih i ne odati svoje mesto.

• Žandarmi i hajduci je igra koja je trajala satima, često i nakon što padne mrak, a roditelji su morali da mole decu da uđu u kuću. Dve grupe – žandarmi i hajduci (odmetnici) – imale su svoja skrovišta i teritorije. Cilj je bio da se uhvate i "zarobe" svi članovi protivničke ekipe. Uz žandarme i hajduke, deca su mogla da nauče kako da taktički razmišljaju, kako da budu lojalna grupi, ali i da funkcionišu kao tim, preuzmu odgovornost i da deluju složno za zajednički cilj.

• Care, care, gospodare i trule kobile bile su igre u kojima su se snaga, brzina i spretnost prirodno kombinovale sa pravilima. Deca su učila da procene sopstvene mogućnosti, ali i granice, svoje i tuđe.

• Šuge su bile igra u kojoj se stalno trčalo, osluškivalo i bežalo, a uz viku i smeh učilo ko je brži, ko ume da se izvuče i kako se prihvata da danas juriš ti, a sutra neko drugi.

• Trčanje u džakovima definitivnoo je bila jedna od omiljenih igara. Ona je donosila  najviše smeha baš zato što nije bilo lako ostati na nogama, pa su deca kroz padove i saplitanje spontano učila da se ne ljute kada ne ispadne sve kako su planirali.

• Vuča konopca je bila takođe jako popularna igra u ne tako davnim vremenima. Dve ekipe vukle bi konopac s obe strane i koja prevagne, ta je pobednička. Ovo je razvijalo snagu, borilački duh i timski rad među decom.

Igre ravnoteže, strpljenja, pesme i mašte

Kada bi se smračilo ili kada bi kiša poterala decu u sklonište pod neki krov, igre su postajale društvene i ritmičke. Nije bilo devojčice koja u džepu nije imala lastiš, a u glavi pesmice za decu koje su se pevale uz preskakanje.

• Drvena Marija bila je omiljena igra. Jedan igrač bi stajao leđima okrenut ostalima i govorio "drvena Marija, jedan, dva tri". Dok je govorio, ostali su se šunjali ka njemu. Kada bi se okrenuo, svi su se morali smrznuti u poziciji u kojoj su bili. Onaj ko bi se pomaknuo, vraćao se na start. Pobednik je bio onaj ko je prvi dotakao "čuvara".

• Pogodi ko sam je bila igra pamćenja i mašte. Jednom igraču bi se stavio povez preko očiju, pa je dodirivanjem lica ili odeće, "slepi" je morao da pogodi koga je uhvatio. Razvijala je čula dodira i sluha.

• Gluvi telefoni je bio test pažnje i smisla za humor. U krugu, jedna osoba bi šapnula rečenicu na uho sledećoj. Ta poruka bi išla u krug, a na kraju bi se pročitala naglas – gotovo uvek izmenjena do neprepoznatljivosti, izazivajući kolektivan smeh.

• Školica je bila igra crtanja i preskakanja. Na asfaltu bi se kredom nacrtao dijagram sa brojevima od 1 do 10. Uz pomoć pločice ili kamena, trebalo je proći kroz sva polja, preskačući ono u kome je kamen, a sve to na jednoj nozi. Savršena igra za ravnotežu, koncentraciju i preciznost bacanja.

• Papir, kamen, makaze je bila brza i jednostavna igra odluke, praćena ritmičkim udaranjem pesnice o dlan. I danas je popularna.

• Klikeri su se igrali čučeći na asfaltu ili zemlji, uz tiho dogovaranje pravila i strpljivo gađanje, dok su mali prsti vežbali preciznost.

• Bacanje kamenčića pretvaralo je svaki komadić zemlje u metu, gde je uspeh zavisio od mirne ruke i dobrog osećaja za snagu, a ne od brzine.

• Igre sa blatom, poput pravljenja “ručkova“, bile su čista mašta u praksi,  blato je postajalo supa, kolač ili burek, a deca su kroz igru oponašala svet odraslih i delila uloge.

Danas, u eri ekrana, ove stare igre iz prošlosti, za decu izgledaju jednostavno, gotovo primitivno. Ali baš u toj jednostavnosti krije se bogatstvo i dubina koja je oblikovala generacije. 

Iako danas deca odrastaju u drugačijem svetu, potreba za igrom je ostala ista. Bez obzira da li je u pitanju aplikacija na telefonu ili školica nacrtana kredom, dete i dalje traži da istražuje, da se druži i prostor da ispolji maštu.

Stare igre upravo podsećaju na to da prava igra ne mora da bude skupa, složena niti po unapred osmišljenim pravilima.

Nekada je bilo dovoljno samo izaći ispred kuće i na ulicu, nekoliko drugara i malo slobodnog vremena, da bi se stvorile uspomene koje će se pamtiti celoga života.

Danas, u svetu ekrana i brzih sadržaja, stare igre mogu da budu odličan podsetnik na sporiju, prisutniju i zajedničku igru.